SMRTONOSNI OBLAK SE ŠIRIO, SRBI SE ZATVORILI U DOMOVE: Prvo su sve negirali, a onda je isplivala ISTINA! JEZIVO

April 1986. godine ostao je urezan u sećanje generacija širom sveta, a Jugoslavija, uključujući i Srbiju, bila je pod senkom nevidljive opasnosti koja se širila iz Ukrajine. Tog dana, milioni ljudi živeli su običan radni i školski dan, nesvesni da se u nuklearnoj elektrani Černobil dogodila katastrofa koja će promeniti njihove živote i globalni pogled na nuklearnu energiju.

Prva koja je uočila da se nešto sumnjivo dešava bila je Švedska kada je rano ujutru 28. aprila 1986. godine švedsko-britanski hemičar Klif Robinson tokom sigurnosne provere u nuklearnoj elektrani Forsmark primetio da uređaj detektuje visoku dozu zračenja na njegovim cipelama. Sličan problem imale su i njegove kolege.

Zabrinuti zbog mogućeg oštećenja u pogonima, čelnici nuklearke Formark su obavestili švedske vlasti, a potom i proverili celo postrojenje - sve je bilo u redu.

U međuvremenu, švedska Agencija za zaštitu od zračenja saznaje da su u nedelju uveče na nekim mestima u Finskoj detektovani povišeni nivoi radoaktivnosti. Već u ponedeljak iste uznemirujuće vesti stižu iz Norveške i Danske. Sve oči bile su uprte u Sovjetski Savez koji je, iako isprva negirao da je došlo do bilo kakve nesreće, pod pritiskom sa Zapada priznao tek 28. aprila uveče da je došlo do akcidenta u Černobilju.

Jutro u gradovima poput Beograda, Novog Sada, Niša ili Kragujevca bilo je slično svakom drugom. Ljudi su odlazili na posao, deca u školu, a radni dan je tekao uobičajenim ritmom. Radio stanice i televizija su emitovale uobičajene programe, vest o katastrofi nije odmah stigla do jugoslovenske javnosti, jer su prve informacije o Černobilu bile fragmentarne i cenzurisane.

Radio i televizija držali su javnost pod kontrolom, balansirajući između obaveštavanja i sprečavanja panike. Ipak, prve informacije su stizale sporo, a građani koji su imali pristup inostranim kanalima ili strane štampe dobijali su fragmentarne, često alarmantne podatke. To je dovelo do mešavine straha, znatiželje i neizvesnosti.

Međutim, već u popodnevnim satima prve sumnjive vesti počele su da kruže među građanima. Ljudi su počeli da primećuju izveštaje iz inostranstva o eksploziji i oslobađanju radioaktivnog oblaka, ali zvanične informacije u Jugoslaviji bile su ograničene i mnogi nisu odmah shvatili razmere opasnosti. Strah i neizvesnost počeli su da se šire, naročito među roditeljima i osobama koje su se brinule za zdravlje svojih porodica.

U domaćinstvima, domaćice koje su radile u kuhinji prvi put su čule savete iz medija: zatvarajte prozore, temeljno perite povrće i voće, izbegavajte boravak na otvorenom u popodnevnim satima. Ta upozorenja su u početku delovala čudno, gotovo nestvarno, ali su postepeno menjala svakodnevicu.

Černobilj ponovo oštećen

Zaštitna konstrukcija napuštene nuklearne elektrane Černobilj više ne može da obavlja svoju bezbednosnu funkciju nakon oštećenja u napadu dronom iz februara, saopštila je Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA). Inspekcija sprovedena prošle nedelje pokazala je da je došlo do propadanja strukture i gubitka "primarnih zaštitnih funkcija", uključujući sposobnost zadržavanja radioaktivnog materijala, iako nosivi elementi i kontrolni sistemi nisu trajno oštećeni.

IAEA navodi da su već urađeni privremeni popravci, ali da je neophodna sveobuhvatna obnova kako bi se sprečilo dalje pogoršanje i obezbedila dugoročna nuklearna bezbednost. Podseća se da je 14. februara dron probio zaštitni omotač i izazvao požar, a Kijev tada optužio Moskvu za napad, što je Rusija demantovala. Agencija Ujedinjenih nacija poručuje da će nastaviti da pruža podršku u potpunom obezbeđivanju lokacije. Više o tome klikom OVDE.

U školama su deca, u manjoj meri, primala uputstva od nastavnika, ali mnogo toga je zavisilo od individualnog reagovanja roditelja i lokalnih vlasti. Stanovnici su prvi put čuli savete o pranju voća i povrća, zatvaranju prozora i smanjenju boravka napolju, mere koje su tada delovale neuobičajeno, ali su ubrzo postale svakodnevica u mnogim domaćinstvima.

Novosadski i vojvođanski region - prvi tragovi radioaktivnog oblaka

U Vojvodini, gde se poljoprivreda intenzivno razvijala, ljudi su već narednih dana primećivali savete o pranju useva i mleka. Farmere je posebno zabrinula potencijalna kontaminacija hrane i stoke. Ulice su bile pune običnih poslova, ali razgovori u prodavnicama i pijacama počeli su da se vrte oko Černobila, straha i neizvesnosti.

Deca su još uvek igrala fudbal u školskim dvorištima, ali učitelji su ponekad savetovali da se boravak na otvorenom smanji dok nadležne službe ne pruže jasnije informacije. Ljudi su kupovali flaširanu vodu, jer je postojala bojazan od kontaminacije izvorske i gradske vode.

Mali gradovi i sela - šapat panike

U manjim mestima, gde su vesti dolazile sporije, najčešće preko radija ili komšija koji su pratili strane kanale, vest o eksploziji u Černobilu izazvala je šapat i tihu zabrinutost. Ljudi su pitali jedni druge - Da li je naš vazduh sada opasan - Stari su se prisećali nesigurnih vremena hladnog rata, dok su mlađi osećali strah od nevidljive opasnosti koju ne mogu da vide, opipaju ili izmere.

Jugoslovenska naučna i medicinska zajednica ubrzo je počela da prati situaciju. Instituti za nuklearnu energiju i meteorološke službe prenosili su podatke o kretanju radioaktivnog oblaka preko Evrope. Iako Jugoslavija nije bila direktno pogođena na način kao Ukrajina ili Belorusija, određeni delovi zemlje, uključujući sever Srbije i Vojvodinu, registrovali su povišene nivoe radioaktivnog pada. Građani su se suočavali sa strahom od nevidljive opasnosti koja je prešla hiljade kilometara.

Černobil je pokazao da globalne katastrofe nemaju granice.Prema procenama Svetske zdravstvene organizacije (SZO), katastrofa u Černobilju dovela je do oko 30.000 smrtnih slučajeva, dok je više od sedam miliona ljudi bilo izloženo radijaciji. Grad Pripjat je potpuno napušten i prema stručnjacima, neće biti bezbedan za život narednih 3.000 godina.

Prva žrtva katastrofe bio je Valerij Kodemčuk, radnik koji je upravljao vodenim pumpama. Tokom saniranja posledica, učestvovalo je oko 680.000 vojnika, stručnjaka i dobrovoljaca, među kojima je bilo i 14 novinara - od kojih je osmoro preminulo usled izloženosti smrtonosnoj radijaciji.

Na ulicama, svakodnevni život se nastavio, ali sa dozom nesigurnosti. Ljudi su razgovarali o mogućim posledicama, kupovali boce vode i povrće, a šale i priče o „nuklearnom oblaku“ mešale su se sa stvarnom zabrinutošću. Mediji su tokom narednih dana postepeno objavljivali sve više informacija, a javnost je počela da shvata ozbiljnost događaja.

Tog 26. aprila 1986. godine, Jugoslavija je doživela dan ispunjen neizvesnošću i strahom, ali i prvim susretom sa realnošću nuklearne katastrofe koja može pogoditi i daleke regione, daleko od epicentra eksplozije.

Povišena radijacija u Srbiji zabeležena i 1999. i 2011. godine

U nuklearnim probama tokom 20. veka i u nuklearnim nesrećama, pre svega u Černobilju 1986. godine i u Fukušimi 2011. godine, u atmosferu je ispuštena velika količina veštačkih radionuklida što je uzrokovalo kontaminaciju životne sredine širokih razmera. U životnoj sredini Srbije moguće je detektovati proizvedene radionuklide koji su posledica nuklearne nesreće u Černobilju. Ali, jedan deo životne sredine Srbije bio je kontaminiran osiromašenim uranijumom tokom dejstava snaga NATO 1999. godine, potvrdila je jednom Vedrana Vuletić iz Odeljenja za kontrolu izlaganja stanovništva, Odseka za monitoring, kontrolu i vanredne situacije Direktorata za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije za Euronews Srbija.

Zašto su neke čestice još prisutne 37 godina kasnije?

Neki radionuklidi, poput cezijuma-137, imaju poluživot od oko 30 godina. To znači:

Posle 30 godina, polovina od originalne količine cezijuma-137 je još uvek aktivna.

Posle 37 godina, još uvek postoji značajan, ali smanjen nivo prisutnosti u zemlji, sedimentima, zemljištu i nekim hranljivim lancima (npr. šumske pečurke ili divljač).

Važno:

Nivoi cesijuma koji su još prisutni u Srbiji su daleko ispod opasnih granica i ne predstavljaju ozbiljan rizik po zdravlje.

Radioaktivnost se postepeno smanjuje kroz raspad, ispiranje kišom i akumulaciju u zemljištu.

Dakle, čestice su prisutne u tragovima, ali ne utiču značajno na svakodnevni život ili bezbednost stanovništva.

Bonus video:

(Espreso/Srbijadanas)